Donde andan estos?

Došavši u Loznicu mislio sam da će se moje učešće na kuočsurfingu svesti na praćenje dešavanja preko mejling lista i iz daleka. Do tada sam bio aktivan član koji je i putovao, ali mnogo više uživao u pomaganju i ugošćavanju posetilaca Beograda. Krajem juna, kad sam počeo polako da se hladim i prestao svakodnevno da proveravam poštansko sanduče i svoj profil na ovom sajtu sitže mi molba za pomoć i smeštaj od jednog mladog španskog para...

David i María

Moram priznati da je početno iznenadjenje ubrzo zamenilo nekakav glup osećaj zbog koga sam se premišljao da li da ih primim. Zapravo plašio sam se kako će reagovati moji roditelji, kako će oni reagovati na ono što im mogu ponuditi ja, ali i Loznica... Gotovo siguran da će kasnije oni sami odustati, odgovorih da sam raspoložen da ih ugostim. Baš sam bio licemer u tom trenutku.
Dvadesetak dana kasnije stize i drugi mejl u kome gosti potvrdiše svoj dolazak. Tek tada rekoh i roditeljima za to, rešen da izguram ovo, pa kako god da bude.

Ne znam zašto sam od početka imao takvu rezervu prema svemu jer to mi se nije dešavalo u Beogradu, a tamo sam ugostio bar dvadeset ljudi. Razlog je svakako i što je ovo bio prvi put u Loznici, a i gosti su svakako bili najneobičniji od svih neobičnih gostiju koje sam imao...
I kako to obično biva, trema je bila bespotrebna, a utisak više nego dobar.

David i María su mladi par iz Španije koji su vođeni velikom idejom krenuli ka Australiji. I ne bi bilo to ništa posebno da nije toliko neobično i neverovatno. Krenuli su na put koji će trajati tri pune godine, a putuju gotovo isključivo stopirajući i hodajući.
Cilj putovanja narvno nije sam odlazak u Austrliju, jer ima i lakših i bržih načina da se tamo stigne. Oni zele da upoznaju zemlje kroz koje ih pun vodi, njihove kulture i ljude. Zato često znaju i da skrenu sa svog puta, da se zadrže i duže od planiranog.

Dva dana koliko su David i María bili kod mene bili su toliko inspirativni i poučni da sam i izradu ovog bloga ubrzao. Ovo im svakako nije prvo putovanje, a priče koje su mi ispričali sigurno ne bih pronašao ni u jednom turističkom vodiču, a svakako da njihova iskustva vrede mnogo više od priča koje se sreću po takvim knjigama.

Znate li nekoga ko je bio na Papua Novoj Gvineji, spavao u "kući" u domorodačkom selu, upoznao ljude koji su do skoro bili kanibali i jeli svoje neprijatelje? Ja znam!
Čuo sam mnogo interesantnih priča i o Indiji, argentinskoj Pampi, Nepalu, Africi, naravno Španiji, tropskim bolestima i zaštiti od njih, bekpekingu, stopiranju...

María i ja u kafeu u Loznici

Krenuli su iz svog rodnog Santiljan Del Mara, sa severa Španije. Njihovo mesto je svakako mnogo poznatije po pećini Altamira koja se nalazi u neposrednoj blizini. Nastavili su preko juga Francuske, Italije, Austrije, Češke i Slovačke, zatim su obišli Poljsku i Mađarski, zadržali se u Rumuniji gotovo mesec dana, a onda preko Bugarske došli i do Srbije gde su posetili Niš, Beograd i Loznicu. Bili su zaista oduševljeni gostoprimstvom sa kojim su dočekani i prijatno iznenađeni onim što su videli. Loznicu će sigurno pamtiti po obilnoj hrani koju im je mama svakog dana spremala.
Rastali smo se na zaobilaznom putu oko Loznice gde sam ih ostavio da hvataju prevoz ka Sarajevu.

Avantura se nastavlja

Energija ovo dvoje mladih ljudi je zaista neiscrpna. Na putu su već četiri meseca, spavali su kod prijatelja, uglavnom koučsurfera, ali i na plažama, i kraj puta, putovali po kiši i vrelom suncu... a osmeh sa njihovog lica nikada ne silazi. Oni su pravi primer upornosti, snage i radosti koju ispunjenje svake želje donosi. Njihova ideja i energija i meni su pokazali još jednom koliko je bitno slediti svoje srce i svakako će ostati u mom sećanju kao velika inspiracija za moje male i još nedosanjane snove.

Buen viaje, CompaÑeros!

*ukoliko znate španski, njihovu pustolovinu možete pratiti na Donde andan estos?